Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika,
a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem.
Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila,
a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama.
Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?),
ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo,
a možda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta….
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao…
Traži se nada…ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo:
delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav…
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali,
onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju.
On se traži…
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest,
i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest,
samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život.
I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra,
onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao,
bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao
ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.
Momo Kapor
Nema komentara:
Objavi komentar