kako sednem za neki sto, čujem kukanje.
Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije,
na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare... I kukaju...
Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem.
Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu...
da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem,
đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari...A ima ih. Verujte.''
Miroslav Antić
Nema komentara:
Objavi komentar